Историјат школе

Како до 1852. године села Раниловић и Венчани нису имала основну школу, Министарство просвете и црквених дела донесе одлуку да се разреже порез у оба села и да се сазида заједничка школа.
Школа је зидана од 1853. године до 1856. године, када је и почела са радом. Налазила се на територији села Венчани. Деца из Раниловића су била на мукама, јер им је школа била далеко и морали су да иду од куће до школе седам и више километара.
Школски надзорник који је обилазио школу у свом извештају Министарству написао је следеће: „Походио сам основну школу у Венчанама лета Господњег 1891. године месеца јануара и приметио сам да Раниловићска деца иду у школу по цичи и снегу, ударе на реку Турију, а нигде брода (прелаза), па тако долазе у смртну опасност. Стога предлажем Министарству просвете и црквених дела да дозволи Раниловићанима да сазидају школу у своме селу.”

Пошто су деца стално седела на поду или стајала за време наставе, њихови родитељи затраже од Управе школе да се деца мењају у клупама. Управа школе на то не пристане. Мештани Раниловића престану давати новац за одржавање школе, па зато Управа школе забрани деци из Раниловића да долазе и похађају наставу.
Пуних седам година деца из Раниловића нису ишла у школу, док сеоски кмет Живко Павловић није издејствовао 1898. године дозволу од Министарства да може да се отвори привремена школа у Раниловићу у згради коју је кмет Живко Павловић дао за ту сврху.

Просветни надзорник који је прегледао ту зграду написао је наредбу:„Кров има да се препокрије, зидови да се утегну јер имаји трбухе, под да се попатоше, а сарачана (остава за оружје, коњску и воловску опрему) да се направи у квартир (преноћиште, стан) за учитеља.”
Исте 1898. године Министарство просвете и црквених дела донело је одлуку да се у Раниловићу сазида прописна школа која је почела са радом 1902. године. Сазидана је на месту званом Бубања. Та школа је као четвороразредна школа радила све до завршетка II светског рата, да би онда прерасла у осмогодишњу школу. Како се број ученика повећавао у школи није имало места за све ученике. Један део ученика је похађао наставу у сеоском дому у центру села. Године 1960. школа се премешта у зграду задружног дома у центру села, а њен директор је био Неђо Паовица, родом из Босне. Школа је радила све до 1969. године када се напуштена школа у Бубањи руши, а материјал од ње се користи за адаптацију задружног дома и доградњу нових учионица, па је школа добила савремен, модеран изглед са кабинетском наставом.

Први учитељ који је радио у првој привременој школи био је Милан Никитовић.

Наш познати, али заборављени, песник Милорад Петровић Сељанчица и његова жена Ружа радили су у школи 1900, 1901 и 1902. године.

Душан и Ружица Ракетић раде у школи од 1903. године па до 1919. године. У ствари, Душан је радио до 1912. године, када је као војни обвезник на почетку I Балканског рата упућен на македонско-тракијско ратиште. Како је Душан те 1912. године био одсутан,ученици III разреда нису имали наставу, па су 1913. године поново уписани у III разред.

Министарство просвете и црквених дела наложило је школама да у времену од 1. септембра до 1. децембра 1913.године ученици „по скраћеном курсу од три месеца… “ заврше III разред, што су сви осим једног урадили и „били отпуштени кућама“. За време Душановог ратовања, мењао га је учитељ Бошко Милутиновић. Име Душана Ракетића се појављује у дневнику тек 1918. године што значи да је Душан прошао оба Балканска и I светки рат када се вратио да са женом Ружицом настави службовање.

Миљана и Василије Пенчић, учитељи, радили су у овој школи од 1919. године до 1923. године. Радмила и Раде Дамјановић радили су у школи од 1923. године до 1947. године, а једну годину школску 1938/39 радила је госпођица Радмила Лазић.

Морамо поменути Радомира Мијатовића који је први учитељ рођен у Раниловићу и који је радио у овој школи, а њен директор је био школске 1960/61. године. Он је са својом женом Милком, такође учитељицом, радио у школи од 1956. до 1961. године.

Број ученика је осцилирао, тако да 1898. године имамо у школи пет ученика, 1902. године педесетак , између I и II светског рата школу је похађало око 150 ђака, а 50-их и 60-их година школу је похађало и до 400 ученика и школа је тада радила у две потпуне смене.

Од средине 80-их година школа мења назив у ОШ „Љубомир Љуба Ненадовић”.

Школа је носилац Септембарске награде, највеће признање општине Аранђеловац, две Републичке награде за уређење школске средине и признање Министарства за екологију и унапређење животне средине.